Викуња је дивља животиња са дугим вратом и великим очима, која производи длаку која се цени због свог топлотног капацитета. У контакту са кожом, вуна вицуна задржава топлоту и одржава топлоту корисника, чак и на веома ниским температурама. У антици, тканина се користила само за одевање краљевске породице народа Инка.

Викуња је једна од четири врсте камилида у јужним Андима. Две од њих су припитомљене: алпака и лама. Друга два, гванако и викуња, су дивље. Распрострањене дуж Анда у Јужној Америци, викуње су више концентрисане у перуанско-боливијским планинама и на северу Чилеа и Аргентине, на надморским висинама од 3.800 до 5.000 метара.

Снажна карактеристика викуње је боја његовог капута. На леђима, боковима тела, дуж врата и потиљка има боју цимета. Боја је бела на грудима, стомаку, унутрашњости ногу и на доњој страни главе.

Флицкр

Уклањање вуне

Викуње се не размножавају у заточеништво. Ову врсту чине мршаве животиње које мирно пасу. Само једном годишње им сметају мештани, који се окупљају да их одведу у торове и скину вуну. Викуне се масовно шишају у свечаним церемонијама тзв„цхацос“.

У овој церемонији, стотине људи формирају људски кордон, тјерајући животиње у привремене ограде, гдје се уклања вуна. Цео процес се одвија уз присуство супервизора из агенција за заштиту, а понекад учествују и еколози и новинари.

Вредност тканине

Велика вредност је због реткости ове вуне. , пошто викуња производи само 200 грама влакана сваке три године. На пример, да би се направио капут од вуне од викуње вредан око 25.000 долара, потребно је 25 до 30 вицуња. Пар чарапа направљених од тканине кошта око 1.000 долара, а одело може достићи 70.000 долара. Пар тренирки кошта око 24.000 УСД.

Дреамстиме

Чак и шкотски бренд Холланд &амп; Шери је одлучила да произведе тканину, било је немогуће пронаћи одећу у потпуности направљену од вуне вуне. То је било због вредности коју имају влакна, јер су веома фина, што значи да један бруто килограм може коштати и до 500 долара.

Још једна специфичност вуне је да има влакна са љускама које се преплићу и изоловати ваздух. Само око четири тоне вицуње вуне се извезе годишње у земље попут Италије, Енглеске, Немачке и Сједињених Држава.

Заштита вицуње

Популација вицуње се кретала између једног и два милиона животиња пре колонизацијеРегион Анда од Европљана. Међутим, након доласка Шпанаца и њиховог неселективног лова, спроведеног са циљем да се влакно однесе у Европу, било је у опасности од изумирања. Године 1960. број је смањен на само шест хиљада примерака врсте.

Као резултат, постигнут је споразум између влада Перуа, Боливије, Чилеа и Аргентине. Аранжман је направљен на Конвенцији о очувању и управљању викуњом, чије је прво издање одржано 1969.

У то време, владе су приметиле да је најефикаснији начин заштите популације викуње да је задрже дивљи. Такође је препознато да је викуња алтернатива за економску производњу која треба да користи андским народима.

На тај начин је постала животиња заштићена од стране државе, уз ограничено и надгледано руковање. Лов и комерцијализација викуње су забрањени, а тренутно је дозвољена само комерцијализација влакана. Службена тела су створена да олакшају инспекцију и подрже маркетинг преко задруга или полупословних субјеката.

Од 1987. године, око 200 заједница у Андима има у власништву дивља стада. Народ Анда не може жртвовати ниједну од ових животиња. Због тога могу само да их брију, али поштујући правила руковања и под надзором људи који проучавају ове животиње.